sad confused happy

Duva vetar, snažan, kao ja ovoga jutra. Buđenje dugo. Kafa, ceđena pomorandža. Jutarnje novine. Omiljeni radio. Jutro posle trećeg časa salse. Osmeh se budi. Kao da ponovo udišem vazduh čist. Vetar oduvao oblake. Oterao kišu. Suze se suše. Greje me. Iznutra. Kao da predosećam nove početke. Jesenje. Još jedno odrastanje. Izvire iz samoće. I nedostajanja. Akcija. Lišće nemilosrdno opada s drveća i greje moju ulicu žutom. I crvenom. Bojama jeseni. Presvlačim se kao drveće. Menjam odelo. Oslobađam ga se. Sve do ljušture. Izlazim na površinu. 

Nije me odavno bilo... ostavila sam svog S iza sebe... nije išlo... a onda su se probudili stari nemiri... Moja smrda (neko ko me je učinio ženom, jedini koga sam u ovom svom malom velikom životu voljela svim srcem) oženio se pre neki dan. Jutros saznajem za tu vijest uz jutarnju kafu, i neki mi oblak paperjasto težak zastade u telu. Vrišti telo, plače duša,... suzdržavam se. Odlučila sam da ga ostavim... razum moj razdvojio nas je... molila sam ga da me pusti da odem... pritisak je bio neizdrživ... znala sam tada da ću i danas osećati prema njemu neizmernu ljubav... ali nisam znala da će ovoliko boleti... i nije to ljubomora, no gubitak i onog poslednjeg tračka nade da će jednoga dana pokucati na moja vrata, uzeti me u naručje i .... uh... kako boli...