Imam li ja partnera samo da bih ispunila prazninu ili ispraznila punoću smeća od kog mi se vrišti?!

Danas je jedan od onih mirnijih dana. Već deset dana unazad u njegovom sam stanu, u njegovom gradu. Bilo je dosta damara, dosta nemira, premišljanja. Pomišljala sam da izađem. Da odem. Niz ulicu. I da se ne vratim nikada više. Ali eto nisam. Pre neki dan postavih sebi pitanje s početka. Samo jedno od mnogih pitanja koja sebi postavljam u poslednje vreme. Ima dana kada ga dočekam s osmehom, ustreptala, kada po ceo dan neka bura u organizmu budi snažnu potrebu da vodimo ljubav. Ima dana kada ga volim svim srcem. Ima isto tako i onih drugih. Kada me uhvati neka melanholija čudna. Ili tuga. Nemir neki neobjašnjivo snažan. Nekad ga i mrzim. A nekad se i ne pitam. Samo znam da će doći kući i da ćemo provesti ostatak noći skupa, u zagrljaju, ili ležeći tiho jedno uz drugo i gledajući film. Ili ćemo se prosto pogledati i izići u šetnju ogrnuti uličnim svetlima. I tada će me uzeti za ruku. Postoje dani kada ga razumem. I oni kada mi nije jasno šta hoće od mene, od sebe, od nas. Nekad je naporan, nesnosan. Kao onda kada, naprimer, ne jedem redovno par dana, a onda obećam da hoću, ali mi opet neki vrag ne da da se disciplinujem. Nekad me guši, planovima, za sutra, za nedelju koja je pred nama, za svaki delić sekunde, za mesece koji su ispred nas i za naš ceo život budući. A nekad mi da vetar u leđa tako snažno i vedro da ga tada.... Znam, biti grozna prema njemu. Nekad i bez razloga. Nekad prosto pritisnuta svim sitnim i krupnim stvarima mimo njega eksplodiram. Posle mi bude žao. Malo negoduje. Ali prećuti, pa o svemu popričamo posle par minuta, ili par sati, ili za koji dan. Sa njim je nekad sve tako lako, a nekad čini mi se nesnosno teško. I to je valjda uvek tako, kad nekog voliš. I kad ti znači. Jer se onda boriš. ne posustaješ. I, kada je najgore, uvek pronađeš plamičak ljubavi. Ili poštovanja. Razumevanja. To je valjda suština življenja.  

jedan miran dan u kom ću ga dočekati s toplim osmehom, zagrljajem jednim i brižno spremljenom večerom. A kako sam ja od onih koji vole nemati plan, sve što se posle dogodi... deo je onog našeg sutra. Odoh pripremiti sto i toplu kupku za moju ljubav.